Интервју са Erich-Dieter Krause-ом о индонежанском језику

Разговарао: Масимо Рипани (Massimo Ripani)

Erich-Dieter KRAUSE (рођен 1935) је пензионисани професор индонежанског језика на Источноазијском Институту универзитета у Лајпцигу у Немачкој и лексикограф индонежанског и есперанта. Члан је Академије есперанта и редакције стручног часописа "Есперантологија / Есперантске студије / ЕЕС" ("Esperantologio / Esperanto Studies / EES").

 (Извор: Wikipedio)

МР: Нигерија и Индонезија су велике државе (160 и 240 милиона становника) и обе имају велико културно богатство. Нигерија је изабрала енглески - језик колонизатора - као званични. Kаква је одлука Индонезије?

ЕДК: Званични језик у Нигерији је енглески, ипак према члану 53 Устава из 1979. године дозволјава се додатно коришћење језика хаус, игбо и јаруба у Народној скупштини. на нивоу федерације, унутар Законодавне скупштине, дозвољава се коришћење енглеског или неког нигеријског језика, у Borno State Assembly енглески или нигеријско језик, то јест хаус или кануриански.
У Индонезији, напротив, након стицања независности (Индонезија је вековима била холандска колонија ) донета је одлука да се уведе нови национални језик, индонезијски или индонежански језик (Bahasa Indonesia). У тој пространој земљи са више од 13000 острва (од којих је око 7000 насељено) између пацифичког и Индијског океана сви државни и административни органи користе ЈЕДАН језик, који је настао из лексема око 250 регионалних језика (нпр. јава, минангкабауа, батака и многи, многи други). Граматика је добро структуриранаа систрем афикса је позајмио неке ствари из не-индонежанских језика, на пример из санскрита и из европских језика, посебно из холандског и, у последње време, из енглеског. Ти и тамо се може уочити чак и граматичка сличност између индонежанског и есперанта. За детаљнију анализу било би потребно много простора.
У локалним медијима, наравно, користе се локални дијалекти и/или регионални језици. Али, на пример, образовни систем, правосуђе, средства комуникације (штампа. телевизија, радио) користе искључиво индонежански.

МР: "Bahasa Indonezia" се може упоредити са свахилијем?
ЕДК: Не бих се сложио са тим. Не бих рекао да постоји много сличности између индонежанског и свахилија. Систем за множину у оба језика је сличан у неколико случајева.

МР: Постоје ли напредни курсеви овог језика у Европи?


ЕДК: Учење о Индонезији на европским универзитетима, такозвана индонезистика, углавном цвета у Холандији, а центар је Универзитет Leiden. Ипак, и у неколико других европских држава може се, на вишем нивоу, студирати индонежански језик, култура, историја и уметност. У Немачкој, на пример, на универзитетима у Берлину, Хамбургу, Келну и још неким постоји могућност студирања индонезистике.

МР: Да ли би Индонезија могла бити пример за Европску унију?

ЕДК: Свакако да, донекле, модел коришћења ЈЕДНОГ језика као у мултиетничкој држави Индонезији може бити интересантан и за Европску унију, ипак је врло дискутабилно може ли се тако нешто остварити, јерпостоји велики ривалитет међу националним језицима у Европи. Есперанто би био добро решење, али за остварење тог сна потребни су лобисти...

Извор: Disvastigo

Есперанто и Радио Рим: Дигитализација седамдесетогодишње архиве радио-емисија

Рим: Не губимо памћење. Ово је слоган групе волонтера из Италијанске есперантске федерације (http://www.esperanto.it) која стрпљиво сакупља и дигитализује папире пожутеле од времена, да би се сачувало историјско сећање на радио-емисије на кратким таласима на есперанту, које су некада емитовали EIAR а касније RAI.

 Заправо, од 1935. до 2007. (када су престале све радио-емисије за иностранство), са паузом због турбулентних година Другог светског рата, емисије за иностранство емитоване из Италије увек су садржавале и вести на есперанту. "Срећа за историчаре!" поносно кажу есперантисти. Емисије, које су биле међу онима на страним језицима које је по налогу Председника савета емитовала RAI, су говориле о туристичким вестима једном недељно, док је друго недељно издање било посвећено новостима из света политике.

"То је ствар - кажу волонтери - срца. Ми стремимо више: ка историји комуникације, јер се ради о материјалу од велике вредности, не само за наш покрет." Захваљујући духу, који је надахњивао оне који су припремали и емитовали емисије на есперанту из Рима још од тридесетих година прошлога века, враћа се светлост на текстове емитованих емисија. То је врло вредна историјска архива која обухвата читаве сезоне радијске историје, која би иначе била изгубљена. Рад је огроман, али ентузијазам и информатика омогућавају превазилажење тешкоћа. Резултат волонтерског рада доступан је за бесплатно преузимање ОВДЕ.

Преузето из: Disvastigo

Оживљавање берберског језика

Масимо Рипани

Ahmed Boukous

Амазихтски језик (такође познат и као берберски), који се говори не само на Медитерану већ и у широким регионима Сахаре и подсахарске Африке, доживљава ренесансу. Да би сазнао више о томе, Масимо Рипани, уредник сајта Дисвастиго - језици и културе, срео се са Ahmed-ом Boukous-ом, ректором Краљевског Института за Амазихтски језик (IRCAM), и Gaouaou-ом Manaa-ом, професором на Универзитету Батна (Алжир). Интервјуи су обављени током Четири дана језичких права (Терамо, Италија, 20-23. мај 2013.), међународне конференције коју је организовало италијанско удружење Асоцијација Лем ( http://portal-lem.com/ ) под патронатом италијанског Министарства иностраних послова и уз подршку Савета Европе.

МР: Професоре Boukous, шта мислите о будућности берберског језика?

АБ: Оптимистички посматрам будућност амазихтског језика и културе, посебно од када је развој тог језика постао феномен подржан не само политичком вољом државе, већ превасходно везивањем људи за свој идентитет.


МР: Да ли се то дешава у вашој земљи?

АБ: Мислим да је и у Алжиру у питању политичка воља, мада ситуација није иста као и у Мароку. Због тога је важно укључивање заједница за одбрану језика и културе. У овом случају верујем да је држава дужна да предузме неопходне кораке за вредновање, признавање и заштиту језичких права берберског народа.

МР: Може ли се говорити о оживљавању?

АБ: Апсолутно. Мислим да постоје важни сигнали који нам дају право да будемо оптимисти и задовољни. Поредећи данашњу ситуацију са оном из претходне деценије, може се практично говорити о оживљавању а то је могуће захваљујући трагању за сопственим идентитетом заједница, захваљујући оданости сопственој култури. Не сме се, осим тога, заборавити ни улога цивилног друштва као и одређени степен демократизације институција - посебно у Мароку.

МР: Професоре Манаа, да ли је амазихтски језик признат од стране алжирске државе?

ГМ: Он постоји од незаборавне епохе а признање се десило као резултат притиска народа. У 2002. председник Републике Алжир усвојио је амандман на Устав којим је берберски језик постао равноправан са арапским.

МР: Да ли га подржава администрација?

ГМ: Да, централна влада подстакнута народним притиском озваничила је језик који говори 20-30% становништва Алжира. Ми имамо око 36 милиона становника. што значи да око 4 до 6 милиона говори берберским језиком.

МР: Професор Boukous је врло оптимистичан.

ГМ: Он јесте врло оптимистичан и не смемо заборавити чињеницу да је он председник ИРЦАМ-а, Краљевског института амазихтске културе у Мароку. Онима мало више слободе за деловање док сам ја само предавач који има надређене којига притискају.

МР: Имате ли проблема са интегристима?

ГМ: Не, интегристи се углавном боре против моћника, ипак, никада неће признати језик ако ће он бити транскрибован латиничним словима. Кажу нам: пишите арапским писмом и прихватићемо вас. Када је Ататурк одлучио да у Турској арапско писмо замени латиничним, био је врло моћан. Ми у Алжиру немамо политичку вољу да бисмо се бавили тиме.

МР: Којим писмом данас пишете берберски?

ГМ: У Алжиру, данас, углавном латиничним писмом мада има алжираца који пишу арапским словима. Ако би заједница изабрала другу варијанту, неизоставно би се стопила са онима који говоре арапски. Због тога се настоји да се прикаже различитост, јер говоримо о народу са сиопственим идентитетом.

Оригинални чланак: La rinascita dell'amazigh

Британски савет открива опасности од једнојезичности у Уједињеном Kраљевству

Simone Zoppellaro

Једнојезичност, чак и у домовини енглеског језика, није профитабилна ствар. То тврди занимљиви извештај Језици за будућност: који су језици најпотребнији Уједињеном Краљевству и зашто, наручен од Британског савета и објављен 20. новембра 2013. Аутори извештаја, Teresa Tinsley и Kathryn Board, подвлачећи економске, културне и политичке границе суштинске једнојезичности у данашњој Британији, покушавају у документу од 48 страна да претпоставе који ће језици бити најважнији за учење у наредних двадесет година.

Да би то утврдиле, спровеле су истраживање у коме су "економске назнаке уравнотежене са културним назнакама, општим интересом учења страних језика, и потребом развијања чврстих односа због дипломатских, образовних или стратешких циљева". Аутори су тако идентификовали 10 језика у које би британска влада, образовне институције и фирме морале инвестирати да би се на најбољи могући начин суочиле са изазовима будућности.

Први у тој класификацији је шпански, званични језик у 21 држави, са између 30 и 40 милиона људи којима је то матерњи језик само у САД. Други на списку је арапски, са преко 230 милиона оних којима је он матерњи и још 100-200 милиона особа, првенствено у северној Африци и западној Азији који га користе као други језик; експлозија економије у Персијском заливу и апсолутни политички и стратешки приоритет тих земаља оправдавају тако високо место. Трећи је француски, језик не само комшија преко канала Манико него и званични језик у још 25 држава. Четврти је мандарински, матерњи језик милијарду и двеста милиона људи и званични језик Кине, Тајвана и Сингапура. Следе: немачки, португалски, италијански, руски, турски и на крају јапански. 

На жалост, како пише у извештају, "док милиони људи широм света уче енглески, Британија заостаје у учењу језика", јер само четвртина британске популације може да издржи разговор на једном од 10 поменутих језика. Тако да, ако чак 15% британаца говори француски, само 4% говори шпански а само 1% арапски и мандарински. То би представљало, према ауторима извештаја, "претњу нашим конкурентским способностима, утицају и рангу у свету као и нашој грађанској способности да имамо значајну улогу у све више и више информатизованом и међусобно повезаном свету".

Међу могућим средствима сугерисаним у закључку извештаја истичу се укључивање нових језика (као што су арапски и мандарински) у школске програме, језичко вредновање британске дијаспоре и мањинских група присутних у земљи, што би могло допринети престанку суштинске једнојезичности у Уједињеном Краљевству, режиму - како тврде Teresa Tinsley и Kathryn Board у том извештају - који је штетан како за британце тако и за добро саме државе.

Преузето из: Disvastigo

Каква је будућност вишејезичности у Швајцарској?

Алесио Петрали (Alessio Petralli) је швајцарски лингвиста који прати динамику између језика и медија, аутор бројних књига као што су "Италијански у углу" (Angeli, Milano 1990) и "Медији на сцени и нови језици" (Carocci, Romo 2003). Припадник је непартијске мисаоне фабрике "Coscienza Svizzera", ангажован је на многим пољима међу којима су одбрана и унапређење различитих идентитета, јeзика и култура у земљи. У свом есеју "Наде и страхови за Швајцарску вишејезичност" ("Speranze e apprensioni per il plurilinguismo elvetico") подвлачи да је "пре четрдесет година, велики лингвиста Ђакомо Девото (Giacomo Devoto) прогнозирао назадовање италијанског језика у кантону Тичино (Ticino)" (што се није десило), али морамо да кажемо да "би био догађај за целу Европу 'крај традиционалне вишејезичне равнотеже у Швајцарској'." Ситуација, ипак, није потпуно компромитована "јер Швајцарскоа може да нађе вољу и средства за обновљену политику промоције вишејезичности."

Са Алесијом Петралијем разговарао је Масимо Рипани (Massimo Ripani):

МР: Можете ли нам рећи како стоји италијански језик у Швајцарској конфедерацији?

АП: Ситуација за италијански језик је добра у његовој традиционалној области, кантону Тичино као и у околним долинама Грезијона. Извор неспокоја су ипак две зоне италијанског језика у кантону Грезијон, Поскјаво и Брегаљо јер су под јаким утицајем немачког. Осим тога, у Конфедерацији примећујемо несумњиво опадање коришћења италијанског током више деценија. Многи су узроци томе а попис из 2010. би могао дати корисне одговоре, мада ће нова метода прикупљања информација (узимањем специмена, због штедње) нажалост онемогућити поређење са раније прикупљеним подацима.

МР: Може ли се говорити о гетоизацији?

АП: Реч је превише екстремна, али се не може негирати током последњих година, да ако се не делује брзо и пружи подршка, италијански ће се свести на регион или ће се чак "кантонизовати". 

Ипак, вреди напоменути да би нови закон о језицима могао да помогне да се избегне такав резултат. Разумљиво, закони сами по себи нису довољни, и, углавном, неопходно је снажно ангажовање мањина.

МР: Какве се политичке линије морају следити или остварити у циљу поновног успостављања равнотеже?

АП: Као што је већ поменуто, нови закон о језицима би морао да подржи чешће коришћење италијанског језика преко планине Готард, као и у феедралној влади. Међутим, отпори неће изостати и морамо бити врло пажљиви.

МР: Да ли Швајцарској прети распад?

АП: Не, Швајцарској апсолутно не прети распад, али нема сумње да је у последњим годинама, последњих двадест година глобализације, национална кохерентност искусила извесне потешкоће. Потребно је због тога размотрити вредност швајцарског вишејезичног модела и избећи да се за кратко време изгуби то што је Швајцарска градила током дуге и успешне историје.

Преузето из: Disvastigo

У Кини отворен есперантски музеј

Музеј Есперанто у Кини

У оквиру Заозхуанг универзитета, 16-ог новембра отворен је Међународни музеј Есперанто, који је основан као резултат сарадње Кинеске Есперанто-лиге (КЕЛ ) и Заозхуанг универзитета. 

Музеј је отворио Чен Ши, потпредседник КЕЛ и директор Из Народне Кине (El Popola Ĉinio), а били су присутни Чен Хаосу, председник КЕЛ, Гуо Ксиаоионг, први потпредседник КЕЛ и стални потпредседник Кинеске међународне издавачке групе, Рагнар Балдурсон, министар-саветник исландске амбасаде у Кини, Ли Јунгкее, члан управног одбора Светске есперантске организације (УЕА) и челни људи Заозхуанг универзитета. Музеј површине 680 квадратних метара је први музеј есперанта у Кини и највећи језички музеј у Азији. У њему се налази шест изложбених сала и мултимедијални простор, мала сала и архив. Музеј је прикупио 26 хиљада експоната из више од 40 земаља и региона. Очекује се да ће оснивање музеја помоћи научницима да проучавају и предају есперанто у Кини као и да ће значајно допринети проучавању историје кинеског и међународног есперантског покрета.  

У последње 2 године музеј је прикупљао материјал у чему су му помогли есперантисти из више од 40 земаља и региона.

Господин Чен Хаосу рекао је на инаугурацији да Есперанто-музеј са мисијом регистровања есперантске историје и настављањем и убрзавањем његовог развоја остварује вишегодишњи сан кинеских есперантиста. Он се нада да ће музеј играти важну улогу у развоју есперанта. Господин Цао Схенгкианг, директор Заозхуанг универзитета, представио је припрему музеја и пожелео да музеј допринесе кинеском и међународном есперантском покрету. Ли Јунгкее је високо оценио кинески есперантски покрет и пожелео да Кина значајно допринесе међународном есперантском покрету. Од незваничног отварања музеја у мају ове године, музеј је имао око 7 хиљада посетилаца, укључујући и познате кинеске писце Ванг Менг, Иу Муминга, председника Тајванске Нове партије, Чен Хаосу, и друге државне и локалне лидере. Сви су они високо оценили музеј, који игра улогу базе друштвенонаучног образовања и ширења есперанта као и платформе за проучавање и заштиту културног наслеђа .
 
http://www.espero.com.cn/2013-11/18/content_30636050.htm


Преузето из: Disvastigo

Свахили званични језик Источноафричке заједнице (EAC)

Свахили ће постати званични језик Источноафричке заједнице (EAC), заједнице која окупља пет земаља источне Африке: Бурунди, Кенију, Руанду, Танзанију и Уганду. Захтев за чланство Јужног Судана још није прихваћен.

Свахили је у широкој употреби у Руанди и Бурундију, службени је језик у Танзанији и Кенији, али у Уганди није тако. Тамо језик зависи од диктатора. Уганда је доживела веома јаку диктатуру чији су војници говорили углавном Свахили, због чега тамошња влада сада, као део Источноафричке заједнице (ЕАС), жели да се Свахили прошири међу становницима Уганде да би се олакшала трговина са другим државама источне Африке.

Свахили  би помогао трговцима из Уганде да лакше комуницирају са другим трговцима из Источне Африке [ ... ] Данас постоји језичка баријера између наших трговаца и њихових колега и клијената из других земаља у Источној Африци. Барбра НЕКЕСА, министар информисања.

Свахили се такође говори у другој по величини афричкој земљи: Конгу.

Преузето из: Disvastigo